13. Apr. 2018.

Како себи објаснити болест

  

Савремени теоријски холистички приступи у третирању болести настоје да обједине медицинске традиције различитих култура. Нарочита пажња посвећује се третману хроничних стања. Западна алопатска медицина остварила је значајан напредак у симптоматском лечењу болести. Њен прогрес мери се доприносима у сфери искорењивања и третирања  комуникабилних (инфективних) обољења и свеобухватном развоју хирургије.

У сфери третирања и лечења хроничних стања медицинска традиција Истока (индијска ајурвдска и кинеска медицина) су у значајној предности. Медицина и филозофија су обједињене у пружању одговора на питања тела и душе који су у источним системима нераскидива целина. Болест се третира као стање целокупног организма (у који спадају нпр. и суптилиније форме телесности (пр. у ајурведи: коше)), а не стање изолованог органа или система органа. Болест се зачиње на суптилнијим нивоима постојања, а тек се манифестује у материјалном, физичком телу. У ајурведи анамаја коша (физичко тело) је само крајња еманација пранамаја, маномаја, вигјанамаја и анандамаја коше. Физичко тело је обавијено са четири нематеријална тела: праном, разумом, умом и духом (у најгрубљем преводу). Сукоб на нивоу разумске дихотомије у маномаја коши који стварност и свет посматра у светлу непрекидне дивергенције, дуалитета, сукоба, (анти) тезе је оно што генерише адхис (болест). Када шизматично, конфликтно поимање реалности надиђе сферу психичке и менталне аперцепције болест се присилно гура у тело (соматизује) и постаје вјадхис – телесна болест.  У најстаријој медицинској традицији можемо рећи болест се посматра као соматизација (симптоматска конверзија) суптилних сфера психе и разума. Ментална малформација постаје физика болест вјадхис. Ментална патологија као примарна (адхис) може по ајурведи да произведе Саманја: (обично), акцидентално обољење настало у интеракцији са спољашњом средином, са патогенима, са ноксама; или Сара: есенцијално, кармичко: урођено или наследно, генетско обољење које у традицији истока прати целокупан циклус инкарнација једне личности и његове потомке. Сличну представу malus semen лошег семена и судбине (на истоку: карме) налазимо у јудео-хришћанској есхатологији где се отпадништво од Бога преноси као казна за грех путем семена низ генерације Адамових потомака: традукционизам (franc. Tradux = семе). Мистична компонента болести као проклетства остаје у сфери генетике и религјиских тумачења.

У светлу различитих културолошких и филозофских приступа медицини развили су се различити интегративни приступи тумачењу и третирању болести. Болест се више не мора гледати кроз призму јудео-хришћанског поимања греха и казне за палу природу човека који се оглушује о дискутабилни ауторитет институцијоналне догме.

Истргнута из контекста колонијалних превода и интерпретације филозофије и медицине Истока, болест и на Западу добија статус духовног изазова. Свако стање које није по ,,норми” СЗО-а (Светске здравствене организације) или рационалне доктрине западног сцијентизма коначно добија своју социјалну реевалуацију и постаје начин да човек надиђе и унапреди свој ментални и духовни потенцијал.

У светлу тога можемо преиспитивати и применити холистичке приступе које заговарају медицнски визионари попут Вилхелма Рајха, Александра Ловена, Ридигера Далкеа, Ентонија Вилијама, Ирвина Јалома који медицинској пракси дарују један свеобухватан филозофско-херменеутички и мистички контекст какав је постојао у времену Мајстер Екхарта, Парацелзуса, Авицене, Авицеброна.  На такав начин они нам показују оно што старе медицинске традиције одавно знају: да у медицини нећете наћи један суштински и универзалан одговор, али ћете засигурно пронаћи сва културолошки и индивидуално круцијална питања.

Савремени холистички приступи не инсистирају више на моменту излечења или стигматизацији обољења. Чини се да је став према ономе што се дијагнозом изопштава из контекста социјалне норме попримио мекши и флуиднији приступ чији циљ више није нужно лечење хроницитета већ разумевање и прихватање таквог стања са свим што оно намеће као изазов за развој једне личности.

У том смилу разматраћемо појаву хипертензије (хипотоније/хипертоније) која је заступљен и у хроничним и у ургентним стањима у медицини  кроз један  мултидимензионални приступ.

Хипер/хипо-тонија спада у патолошка стања срца, крвотока и крвних судова. Као суптилни барометар она је показатељ како утицаја спољашње средине на тело (нпр. климатске промене, исхрана) тако и стања везивног ткива крвних судова унутар тела, квалитета прокрвљености и исхрањености целокупног тела.

Покушаћемо да покажемо три различита приступа тумачењу здравственог проблема попут хипертензије. Први приступ: интегративно-холистички,  други: интуитивни, трећи: алопатски, дискурзивнии приступ савремене научне медицине.

 

ИНТЕГРАТИВНО-ХОЛИСТИЧКИ И ИНТУИТИВАН ПРИСТУП МЕДИЦИНСКОМ ПРОБЛЕМУ ХИПЕРТЕНЗИЈЕ

Овакав приступ кренуо би од претпоставке  да дух и идеја примарно  одређују телесни статус. Дух је одраз акумулираног филогенетског и онтогенетског искуства, као и искуства једне културе.

Хипертензију као болест срца, крвних судова и крвотока у овом контексту би смо тумачили у посебном семантичком кључу. Крв је универзални симбол живота. Од античке традиције Средоземља и санскритске културе до данас она је представљена као материјални и духовни носилац живота и наслеђа. Отуда је заступљена у најстаријим магијским обредима: јер свака кап крви садржи (информацију о целом човеку) читавог човека. Крв је заступљена и у религиозној традицији као табу (пр. кошер (као табу у односу према храни), родоскрнављење (као табу у вези са инцестом: сексуално општење са крвним сродницима)), као израз жртве Богу (Стари Завет), као израз мистичног присједињења Богу чином трансупстанцијације вина у обреду причешћа. У народима номадског карактера попут Рома кап крви је есенцијални лек за све.

Статус крвног притиска је одраз личне динамике човека. Начин на који он пулсира у свом психо-телесном хабитусу према себи и свету. С једне стране увиђамо флуидни карактер крвне плазме, њен вискозитет, њен значај за сва ткива која исхрањује, с друге стране понашање зидова крвних судова који ограничавају ту унутрашњу ,,течну лаву”  која одржава све виталне функције једног организма.  Код Емпедокла и Хипократа статус крви је кључан у одређењу стабилности и врсте човековог темперамента: најоптималнија од све четири врсте телесних течности даје сангвинички темперамент којим доминира крв (уместо црне жучи – melanais chole, жучи – chole и слузи – flegma). У ајурведи терорија телесних течности се рефлектује у статусу доша: капха, пита, вата.

Приликом посматрања крвог притиска увек се намеће та антагонистичка манифестација карактера: флуидност, слобода, живот (проток крви) – вазодилатација: ширење крвних судова, повећање волумена крви, пад крвног притиска, предоминација парасиматикуса: дела аутономног нервног система који налаже релаксацију, мировање, варење. Насупрот томе:  констрикција, границе и стеге које постављају зиови крвних судова; вазоконстрикција – сужавање лумена крвног суда изазвано стезањем, грчењем висцералне мускулатуре: повећање крвног притиска, успорење крвотока, опадање телесне температуре, предомнација симпатикуса дела аутономног нервног система који мобилише организам на борбу или бежање.

Интегративни приступ тумачи да стање крвних судова јесте одраз граница према којима се орјентише ширење личности и отпорима који се постављају њеном развоју.

На основу  тога хипотоничар (човек са сувише ниским крвним притиском) је врло пасиван у тестирању граница властите личности. Он узмиче од сваког отпора, повлачи се пред сукобом, никада не иде до граница личност већ ће пре пасти у несвест (синкопу), повлачећи своју крв, своју одговорност и себе из свесног деловања у несвесну хибернацију. Он се на тај начин потпуно поставља као апстинент или странац ситуације.

Хипотоничар не може како физички тако и ментално да подржи свој телесни став већ често легне или захтева лежећи положај у који би га неко сместио: Тренделенбургов положај, положај аутотрансфузије, са подигнутим ногама, како би крв могла да се слије до виталних центара тј. центара моћи: главе и срца.

Целокупан elan vital или психолошки драјв хипотоничара је супримиран. Он не може да стане иза онога што ради, недостаје му постојаност, његов либидозни нагон је снижен, сексуалност је област живота коју он избегав, јер сексуалност (еректилност, надраженост) у многоме зависи од крвног притиска и циркулације. Чести пратилац хипотоније је анемија те у крви нема довољно гвожђа или реорптивне и трансмисионе способности глобуларног металпротеина, хемоглобина. Хипотонија праћена анемијом на суптилнијем плану је показатељ немогућности трансформације енергије (пране) коју дахом и храном уносимо у тело у телесну, механичку енергију. Терапијско третирање хипотоније са циљем повећања крвног притиска у вези је са увек са увећањем и улагањем енергије: коришћењем соног раствора, кофеина, интензивирањем кретања, вежбањем, Кнајповим купкама – све чиме се  ниво енергије подиже  и претвара у делатну силу.

Хипертонија: повећан притисак и убрзан пулс прати телесни напор, мисаони напор, конфликтне ситуације или сећања на њих, њихово вербализовање. Зачарани круг свесних или несвесних мисли које рефлектују на ситуације од којих нема никаквог моторног растерећења доводи до трајно повећаног крвног притиска. Задржавање штетних продуката метаболизма који стварају атероматозне плоче, плакове у крвним судовима који могу довести до тромбозе и емболије пратећи су чиниоци физичког аспекта патолошких промена кардио-васкуларног и циркулаторног система. Хипертоничар се стално задржава у близини сукоба, тензије, ексцитације  макар она била и унутрашња. Улога повишеног притиска јесте да у кратком временском интервалу мобилише психофизике снаге за енергично решавање неког проблема. Ако испуни своју сврху долази до решења и вишак енергије се отпушта, празни, а притисак се враћа у нормалу. Хипертоничар свој сукоб не разрешава, дакле не долази до растерећења. Притисак остаје трајно повишен. Механизме хипертоничног реаговање може развити сваки организам предуго условљен класичним или инструменталним путем на одређено неуротско понашање – перманентне амбиваленције у очекивању награде или казне. Ситуације које су плодно тле за развијање конверзивних симптома и физичке болести јесу управо сложене и експерименталне социјалне ситуације у којима се модел експериманеталне неурозе непрекидно перпитуира комбиновањем безусловних и аверзивних дражи чиме се код људи или животиња развија научена беспомоћност као један патолошки рефлекс понашања/ реакције. Болест, у овом случају хипертонија, хипертензија јесте облик патолошког, неуротског рефлекса у приступу решавања конфликтних односа и ситуација. Хипертоничар бежи у окупираност спољашњим садржајима како би избегао решавање проблема. Хипотоничар се повлачи из спољашњег света у себе и на тај начин избегава да реши конфликт. На сваком полу болести са два екстремна појавна облика, болести  која има биполарани потенцијал, можемо да приметимо предоминацију и диспозицију личности и организма да на одређене побуде реагује екситацијом или инхибицијом, ектраверзијом или интроверзијом, експанзијом или повлачењем. Две супротне стране исте патологије као на примеру хипертоније и хипотоније избегавају сукобе и конфликтне ситуације који им се намећу само користећи различиту конверзивну стратегију. Висок крвни притисак одраз је потиснуте и суспрегнуте агресије која се окреће ка унутра. Агресиван импулс везује се мушки принцип и доминацију стероидних хормона, стога од хипертензије чешће обољевају мушкарци, док су жене више склоне хипотензији.

Висок крвни притисак у старости често је последица кречних наслага на зидовима крвних судова. У интегративном приступу систем крвних судова је систем комуникације, систем биолошких проводника.  Старост је одраз ригидности, одсуства еластичности и комуникације. Тело и дух у том смислу верно одражавају једно друго.

 

ИНТУИТИВНИ ПРИСТУП МЕДИЦИНСКОМ ПРОБЛЕМУ ХИПЕРТЕНЗИЈЕ

 

Интуитивни приступ полази од тога да не постоји ни један аутодеструктивни механизам којим би требало правдати неко хронично, патолошко стање, а поготову болести које представљају апорију медицине попут хроничних, аутоимуних болести и канцера. Интуитивни приступ одбацује претпоставку да ткива уопште могу нападати сама себе и да најчешћи узрок хроничних стања јесу патогени или ноксе које нисмо у стању да дијагностикујемо па их отписујемо или лечимо агресивно или имуносупресорима додатно исцрпљујући снаге организма. Интуиивни приступ полази од идеје да многи вируси попут Епштајн Бар вируса, цитомегаловируса не остају на нивоу манифестних облика: мононуклеозе или херпеса, већ настављају да даље својим штетним ескудатима и продуктима дубље продиру и разарају ткива, мутирајући експанзивно у паренхиме органа до којих се разносе путем крви. Отуда уз јак и доминанта стрес сматрају се окидачима за читав спектар патогених стања: адреналног умора, малигних пролиферација, варијабилне, хроничне и малигне хипертензије, неуролошког умора, хипертироидизма и Хашимото тиреодитиса.  фибромијалгије, реуматидног артритиса, симптома који карактеришу мултипле склерозу и других неизлечивих обољења.

На такав начин и хипертензија се тумачи као одраз нарушене равнотеже реналних хормона, поремећаја рада срца или крвних судова услед неког патогеног агенса, најчешће Епштајн Бар вируса,  подржаног интензивним стресорима.

 

АЛОПАТСКИ ПРИСТУП НАУЧНЕ МЕДИЦИНЕ

Са  становишта алопатске медцине, доминантне научне медицинске догме;  хипертензију бисмо стриктно дефинисали и лечили полазећи од физичког тела као узрока патологије.

КРВНИ ПРИТИСАК означава механички притисак, који крв врши на унутрашњу површину крвног зида.Изражава се у милиметрима живиног стуба, ако се примењује и јединица килопаскал(кРа), по новом међународном систему мерних јединица(SI).

СИСТОЛНИ ПРИТИСАК је вредност крвног притиска,који настаје у артеријама у тренутку систоле, приликом избацивања ударног волумена из леве коморе у циркулацију. Овај притисак одговара бројки у милиметрима живиног стуба,при којој се појављује први тон над брахијалном артеријом приликом мерења крвног притиска.

ДИЈАСТОЛНИ ПРИТИСАК означава крвни притисак у артеријама у тренутку дијастоле. Вредност овог притиска одговара бројки у mmHg,при којој ишчезавају тонови над брахијалном артеријом приликом мерења крвног притиска.

АРТЕРИЈСКА ХИПЕРТЕНЗИЈА је најчешће хронично незаразно обољење савременог човека. Удружена је са порастом обољевања и смртности од кардиоваскуларних, цереброваскуларних и бубрежних болести. Један је од водећих узрока болести срца, инфаркта, затајења бубрега и преране смрти.

 

 АРТЕРИЈСКА ХИПЕРТЕНЗИЈА ЈЕ СТАЊЕ ПОВИШЕНОГ КРВНОГ ПРИТИСКА ИЗНАД 120/80mmHg.

Етиолошка подела хипертензије:

  1. Функционална хипертензија (јавља се у трудноћи, хипертиреози, цирози јетре, анемији, старости, код деце у комплетном AV блоку)
  2. Секундарна хипертензија,настаје услед:
  • Болести бубрега
  • Ендокрине болести (нпр.Феохромоцитом, Конов синдром, Кушингов синдром)
  • Болести КВС система
  • Неуропсихијатријски поремећаји
  • Јатрогени узроци.

Есенцијална хипертензија:

  • Превелик унос натријума
  • Ненормална регулација запремине
  • Дисрегулација система ренин-ангиотензин
  • Оштећена синтеза алдостерона
  • Бубрежне аномалије
  • Примарни дефект на нивоу артериола.

 

ПОДЕЛА АРТЕРИЈСКЕ ХИПЕРТЕНЗИЈЕ: SY / DYS

  • НОРМАЛАН КРВНИ ПРИТИСАК         120 /   80 mmHg
  • ВИСОК НОРМАЛАН КРВНИ ПРИТИСАК 130-139 /  85-89 mmHg
  • ПРВИ СТАДИЈУМ 140-159 / 90-99 mmHg
  • ДРУГИ СТАДИЈУМ 160-179  /  100-109 mmHg
  • ТРЕЋИ СТАДИЈУМ 180-209 /   110-119 mmHg
  • ХИПЕРТЕНЗИВНА КРИЗА                >=210          / >=120 mmHg

ЕТИОЛОГИЈА И ПАТОГЕНЕЗА

Данас је најчешћи облик есенцијална хипертензија:95% свих хипертензивних обољења, а сви остали облици који претстављају секундарну  хипертензију чине око 5% случајева.

ГЕНЕТСКИ ФАКТОРИ: могу бити узрок, па је већ у раном детињству код таквих особа могуће спровести примарну превенцију.

ГОДИНЕ ЖИВОТА: просечне вредности притиска расту у већини популација у развијеним земљама.

УЛОГА СИМПАТИЧКОГ НЕРВНОГ СИСТЕМА: емоционални фактори доводе до вазоконстрикције артериола са структуралним променама,а тиме и до даљег повишења крвног притиска.

УЛОГА ПРЕСОРЕЦЕПТОРА : налазе се у луку аорте и каротидном синусу и имају улогу у одржавању крвног притиска.

УЛОГА СИСТЕМА RAA: сматра се да 55-65% болесника са хипертензијом има нормалан ренин, а 20-30%повишен,а 10-15% снижен.

ANP: су хормони које луче срчане преткоморе. Претстављају значајан регулатор периферног отпора и крвног притиска.

УНОС СОЛИ: сматра се да постоје со-сензитивне особе и со-резистентне особе.

ГОЈАЗНОСТ: хипертензија је много чешћа код гојазних особа него код особа нормалне телесне тежине.

ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ: физички неактивне особе имају чешће повишен крвни притисак него особе физичке активне.

ДИЈАБЕТЕС: утврђена је удруженост хипертензије и дијабетеса. Хипертензија се јавља код 2/3 особа са дуготрајним дијабетесом.

АЛКОХОЛ.

РЕНОВАСКУЛАРНА И РЕНОПАРЕНХИМНА БОЛЕСТ

(Реноваскуларна хипертензија настаје због сужења бубрежних артерија проузрокованог фибромускуларном хиперплазијом,код млађих особа, или атеросклерозом код старијих особа. Ове промене доводе до повећања секреције ренина и лучења великих количина ангиотензина 2 који својим дејством, директним вазоконстрикторним утицајем и стимулацијом секреције алдостерона проузрокују повишење крвног притиска.Од реноваскуларне хипертензије не болује више од 2% болесника.Узроци рено паренхимне хипертензије су разни: тумори који луче ренин, цисте бубрега, дијабетесна нефропатија

ЕНДОКРИНА: Конов синдром, Феохромоцитом, Кушингов синдром. Лечење је хируршко.)

ФИЗИОЛОШКА: гравидитет, хипертиреоидизам

ХИПЕРТЕНЗИЈА У ГРАВИДИТЕТУ

У клиничкој слици постоје симптоми и знаци.

Симптоми:

  • Главобоља најчешћи симптом, који се претежно јавља у потиљачном пределу, а појачава се при кашљању,напињању и оптерећењу
  • Несвестица
  • Вртоглавица
  • Конфузно стање
  • Знаци нестабилности при ходу
  • Зујање у ушима
  • Сметње са видом
  • Палпитације
  • Умор, брзо замарање,диспнеја.

 

Знаци:

  • Акцентован други тон над аортом
  • Померање иктуса улево за 2-3 прста улево,што је знак хипертрофије левог срца
  • Систолни шум на врху срца,галопни ритам,екстрасистолна аритмија и преткоморска фибрилација
  • Коарктација аорте уз мезосистолни шум над аортом
  • Епистакса
  • Неуролошки испади (хемипарезе, хемиплегије; због крвављења, тромбозе или емболије
  • Инсуфицијенција бубрега(код малигне хипертензије)
  • Диспнеја и тахипнеја
  • У најтежим случајевима,знаци едема плућа(пенушав, сукрвичав испљувак)
  • РТГ снимак срца:хипертрофија левог срца
  • Преглед очног дна: стеноза, хеморагије и ексудати; сужење артерије или едем папиле.

 

ДИЈАГНОЗА ХИПЕРТЕНЗИЈЕ

 

 

Најпре треба учинити одговарајући приступ пацијенту,особи за коју се претпоставља да има повишен крвни притисак и узети одговарајуће анамнестичке податке постављањем питања:

  • Које тегобе има и од када?
  • Да ли се лечи од хипертензије, да ли пије лекове и које?
  • Да ли су се тегобе јавиле постепено или нагло и редослед јављања тегоба?
  • Да ли је узео неки лек и какав је био ефекат?
  • Да ли повезује своје тегобе са узимањем неког лека, хране или са стресом?
  • Да ли су се у породици јављале сличне или исте тегобе, да ли се неко лечи од хипертензије?

Следи клинички преглед:

  1. Преглед очног дна (сужење артерија и артериола,изражени знаци склерозе на артеријама,компресија вена на месту укрштања,ексудати и хеморагије на ретини,едем папиле),
  2. BODY MASS INDEX(BMI=TM \TV*TV<=25),
  3. ECG I ECHO,
  4. Крвна слика и хемоглобин,
  5. Мокраћна слика,
  6. Креатинин,
  7. Холестерол,
  8. Гликемија,
  9. Калијум у серуму,

10.Електролити у серуму: Мg, Ca, хлориди, улфати, фосфати, бикарбонати, клиренс урее и креатинина,

11.Протеинурија у току 24сата,

  1. Липиди: TCG, VLD, VLDL, укупни липиди,
  2. Реакције које показују присуство запаљења: фибриноген, ASL, LE ћелије, ANF, имуноглобулини,
  3. Хормони и слични метаболити: одређивање ренина у периферној крви и бубрежних вена, алдостерон у крви, катехоламини у крви и урину, кортизол у плазми,
  4. Аускултација срчаних тонова и мерење пулса,
  5. Мерење ТА најмање 2 пута недељно.

 

МЕТОДА МЕРЕЊА КРВНОГ ПРИТИСКА

 

Крвни притисак се мери пацијенту у полуседећем положају, са ослоњеном руком о сто, особи која је одморна.

У клиници лекар најчешће одређује крвни притисак аускултационом методом.

Крвни притисак се најчешће мери у милиметрима живиног стуба, јер се живин манометар од давнина користи као стандард за мерење крвног притиска. Када је, нпр.притисак 50mmHg значи да је та сила довољна да подигне живин стуб на ниво од 50mmHg.

Понекад се притисак мери у центиметрима воденог стуба.Притисак од 10цм H20 .Тежина живе је 13.6 пута већа од воде, а 10цм је 10 пута веће од милиметра, па следи да је 1mmHg=13.6цмH2O.

 

Стетоскоп се пласира преко кубиталне артерије,а повеска за мерење крвног притиска је напумпана око надлактице.Докле год повеска приања за руку,са тако малим притиском да артерија остане дистендирана крвљу,стетоском се не могу чути никакви звукови, упркос чињеници да крв у артерији пулсира. Када је притисак у повесци довоњно јак да затвори артерију у току дела циклуса артеријског притиска,звук се тада чује при свакој пулсацији. Ови звукови се називају Коротковљеви тонови. Верује се да су изазвани ејекциом крви кроз делимично оклудиран крвни суд. Струја крви изазива турбуленцију крв.

При одређивању притиска аускултационом методом, притисак је у повесци најпре повишен знатно изнад притиска у артерији,брахијална артерија остаје колабирана и нема крвног протока у артеријама испод ње. Притисак у повесци се постепено смањује и када падне испод систолног крв струји у артерију и почињу да се чују звукови синхроно са радом срца.Када се чују ови звукови,ниво притиска који показује манометар повезан са повеском, приближно је једнак систолном притиску.

Када се притисак у повесци још смањи, Коротковљеви тонови мењају квалитет губећи ударну снагу, а добијајући на ритму и добијају грубљи квалитет.

Када притисак падне на вредност дијастолног притиска, артерија више није затворена током дијастоле, што значи да основни фактор који изазива звукове више не постоји. Ова вредност са манометра одговара вредности дијастолног притиска.

 

ЛЕЧЕЊЕ

Лечење треба започети хигијенско-дијететским режимом:

  1. Смањење телесне тежине код гојазних

(10кг мање смањује ТА за 5-10mmHg)

  1. Пуно воћа и поврћа у исхрани

(8-14mmHg нижи ТА)

  1. Мање соли у исхрани(до 1.5гр)

(2-8mmHg нижи ТА)

  1. Ограничење уношења масноће и регулисање повишења липида
  2. Конзумирање хране са доста калијума(комбинована калијумова со, парадајз, банане…)
  3. Физичка активност, 3-4 пута недељно по 30-40минута брзог пешачења,трчања,вожње бицикла, пливања), 4-9mmHg нижи ТА
  4. Смањење уноса алкохола, до 20гр етанола дневно(алкохол има директан пресорни ефекат,2-4mmHgTA
  5. Прекид пушења(никотин има вазоконстрикторно дејство ).

Уколико хигијенско-дијететски режим не да ефекта и притисак се не регулише,приступа се медикаментозној терапији.

МЕДИКАМЕНТОЗНА ТЕРАПИЈА

У прехипертензији није потребна примена лекова, у стадијуму 1 користи се 1 лек, а у стадијуму 2 комбинација лекова.

Прехипертензију можемо лечити на више начина:

  1. Смањењем активности SyNS
  2. Смањењем интраваскуларног волумена
  3. Вазодилатацијом, тј.смањењем периферног отпора.

 

Смањење активности SyNS се може остварити деловањем на кардиоваскуларни центар у продуженој мождини или периферним дејством(клонидин, метилдопа, резерпин).

Вазодилатацију изазивају миноксидил, хидралазин, натријум-нитропрусид и блокатори калцијумских канала(верапамил, дилтиазем, нифедипин).

Никорандил отвара канале за калијумдоводећи до дилатације и артерија и вена.

Индиректну дилатацију изазивају АЦЕ-инхибитори. Овај ензим се налази у ендотелу плућа и претвара ангиотензин1 у ангиотензин2, једну од најјачих вазоконстрикторних супстанци(каптоприл, еналаприл).

Бета-блокатори(пропранол, метопролол) смањују минутни волумен срца и ослобађање ренина у бубрегу, делују блокадом бета рецептора чија стимулација иначе доводи до убрзаног рада срца, убрзања спровођења срца и повећане раздражљивости срца, бронходилатације, ослобађања инсулина.

Алфа-блокатори(празосин, теразосин, фентоламин) доводе до релаксације артерија и артериола, пада периферног отпора и пада крвног притиска.

Диуретици форсирају диурезу,смањује се количина интраваскуларне течности што доводи до пада крвног притиска.

У трудноћи лек избора је метилдопа,јер носи најмањи ризик од урођених аномалија,а може се користити и нифедипин,док се бета-блокатори користе само у у трећем триместру трудноће.

 

ХИПЕРТЕНЗИВНА КРИЗА (ТА>=200/100mmHg, која доводи до многих компликација на оку, срцу и бубрезима):

  1. БЕЗ ОШТЕЋЕЊА

Нема потребе за хоспитализацијом!

Th:Nifedipin или ACE-инхибитор

Диуретици нису индиковани

  1. СА ОШТЕЋЕЊЕМ

Потребна хоспитализација!

Th:Na-nitroprusid,интравенски титрирати 0.2-10мг/кг/мин

Или

Diazoxid 100мг,3 пута на 15 минута.

Уколико се хипертензија не лечи и не регулише, долази до бројних компликација:

  • Срце и коронарне артерије: хипертрофије леве коморе и преткоморе
  • Атероматозне промене на крвним судовима
  • Дисекција аорте
  • церебрални крвни судови: тромбозе, емболије, хеморагије, инфаркт мозга
  • бубрежни крвни судови: тромбозе, емболијехеморагије, инфаркт бубрега
  • крвни судови екстремитета: клаудикација, гангрене
  • крвни судови очног дна: fundus hypertonicus до слепила

 

На основу приказана три различита приступа у односу према болести, а на примеру хипертензије предочили смо сву ширину и могућности медицинске науке и образовања. Уважавајући све аспекте људке личности, а не само тело, однос према болести добија нову димензију промишљања у којем се едукацијом и саветодавним, терапијским радом пацијенту може помoћи да мобилише све своје снаге и да заједно са здравственим радницима креативно комбинује приступе лечењу схватајући своје стање као животни изазов, а не као стигму или трагедију. Ни један од приказаних приступа не треба да буде догматска преференција или идеологија. Јер ни за један од тих приступа не постоји гарант да ће дати једнаке и ,,успешне” резултате на сваком третираном узорку. Овај рад имао је за циљ да покаже да медицинска наука враћајући се својим коренима у себи носи читаво културолошко и филозофско наслеђе које може бити добар савезник у стимулисању психе пацијента да без агресије, агоније и борбе превазиђе или што квлитетније живи са некада веома тешким изазовима које болест доноси.

 

Наташа Нађа Велимировић